Бранко Радичевић је рођен 16.(28) марта 1824.године у Славонском Броду. Добио је име Алексије, а касније га пред излазак прве књиге промени у Бранко. Основну школу завршава у Земуну. У Земуну се школује од 1830. до 1835. након чега уписује гимназију у Карловцима. У Карловцима остаје до 1841.године. Не зна се има ли места у нашој земљи које је тако везано за неког нашег човека, као Карловци за Бранка. У гимназији, само по имену српској, како је Вук знао рећи, предавало се на немачком и латинском језику. У то време Вук Караџић је већ почео борбу за народни језик. Сви професори карловачке гимназије били су против Вука, једни из уверења, други из страха од губитка службе.
Па ипак се Алексије Радичевић, једини од свих ђака усудио да једну латинску лекцију преведе на српски језик и напише је Вуковим правописом. Професор га због тога није казнио. Та свешчица је остала као доказ Бранкове наклоности према народном језику и као један од првих трагова његовог смелог и самосталног духа. О Бранку и његовом брату Стевану један њихов колега из гимназије је забележио:
”Њих двојица унели су у омладину поноса и полета. Поред њих осетили смо нови живот”. Школовање затим наставља у Темишвару, али убрзо прелази у Беч и од 1843. године, с малим прекидима живи тамо до смрти. Прво је три године слушао права, док није схватио да га то више не интересује. Од 1850. године учи медицину. и последње месеце свог живота проводи у Бечу. Мина Караџић пише о сећању своје мајке која је била уз Бранка док је боловао и кад је умро: ”Још једанпут захвално погледа, још једанпут се уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати…” Умро је 18. јуна 1853. године и сахрањен на Санкт-Марксовом гробљу.. Предосећајући скори крај, он испева:
“Ал кад ми се вече смрћи мора,
Нек се смркне измеђ ови гора”
1883.године су Бранкови посмртни остаци пренети из Беча и сахрањени на Стражилову код Сремских Карловаца. На споменику је написано:
“Млого хтео, млого започео
час умрли њега је помео.”
Бранко је у књижевности проговорио само своје прве речи. Па ипак и то је било довољно да не умре. Само стихова о Бранку Радичевићу је написано више него их је он сам написао, а да се не спомињу силне критике, есеји, студије и чланци. Хиљаде младих сваке године посећује Стражилово и Бранков гроб да отпевају песме које је Бранко већ одавно отпевао свету. Кад је одштампана његова прва књига забележено је да се појавио “један готов, савршен песник”.
У то време борбе за народни језик коначно се појављује и Вуков превод “Новог Завјета”, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” као ‘тешка артиљерија Вукове науке’ и велики “Горски вијенац”. И коначно ‘дошло је време да и Бранко покрене у бој лаку коњицу својих стихова’. Крајем 1847. појавила се његова прва књига песама. Песме младости, љубави и родољубља пуне су ведрине, виталности, враголанске жудње за животом. Другу књигу издаје 1851., а трећу објављује његов отац после песникове смрти 1862.године. Бранко је био сјајно обдарен песник свога времена, био је свој и нов, рекао је своје први док је српски књижевни језик јос тражио себе. И после много година осећа се аутентичност Бранкових стихова, његове песме су безвремене, топле и велике.