Web
Analytics

Дечји радови

РУКЕ МОЈЕ БАКЕ (Невена Костић 4-2)

Руке моје баке разне ствари раде,
она кува, меси пере и
на нас се кад кад дере.
„Не прави лом, добра буди,
и увек се труди“.

Моја бака је супер бака,
за разне послове спретна и спремна,
кува ручак, пере, спрема
и по некад мало дрема.

Переце ко из пекаре
дошле на наш сто,
тата каже:
„Ово је баш укусно“.

Из кухиње њене миришу колачи,
шта од тога има слађе,
него кад се прст у торти нађе.

Моја бака има руке чаробњака,
час посла хаљиницу скроји,
која мени увек лепо стоји.

Руке моје баке
ко да су од свиле,
као да јој помажу
мале виле.

Мојој сестри прича приче,
које на стварност личе.

Баке су увек добре,
чувају малу децу,
испраћају, дочекују и
лепо се осмехују.


ДОЛАЗИ ЗИМА (Мартина Пешић 5/1)

Јутро је свануло тмурно,
нема сунца да обасја небо уморно,
Јесени овој је дошао крај
Долази децембар, више није мај.

Ускоро ће пасти прва пахуља бела,
Са њом ће доћи и први мраз
покриће планине и брда цела,
зацрвенеће се и мој образ.

Птице су давно отишле на југ,
Више ме не буди њихов весели глас,
До лета нас чека пут дуг,
Да зима почне, куцнуо је час.


ЗИМСКИ ДАН (Немања Јовић 5/1)

Око мене све је бело,
само једна чудна стаза,
и путеви Деда Мраза.

Једна мала мачка
своје шапе чува,
хладан,оштар ветар
у лице јој дува.

Деца праве Снешка,
Сунце им се више не смешка.


ЗИМСКО ЈУТРО (Магдалена Петровић 5/1)

Мрзне нос, мрзне образ,
око мене свуд је мраз.
Шкрипи, цичи и мирише,
дивно јутро, зимско јутро.

Газим десно, газим лево,
око мене све је бело,
само једна мала стаза
до главног излаза.

Пахуљице мале, ситне,
падају ми баш на лице,
жмиркам, трепкам, једва гледам,
ал` се зимском јутру не дам.

Зимско јутро,
мрачно јутро,
хладно јутро,
дивно јутро.


ЈЕДАН ЗАЛАЗАК СУНЦА (Лена Бојовић 6/1)

Тихо октобарско предвечерје. Седим у соби, сама, и замишљено гледам у даљину кроз делић благо отвореног прозора.

Мисли ми лутају негде далеко. Сећам се свог раног детињства, првих речи, првих корака. Сећам се топле мајчине руке како ми лагано милује косу, а онда себе видим у далекој будућности. Замишљам себе као звезду окружену мноштвом обожаватеља. И док тако будна сањам свој сан, благи поветарац ми милује лице. Поглед ми лута у даљину.Та смена прелепих боја које нам пружа залазак Сунца у мом оку изгледа као светло рефлектора на некој беликој ревији. Дуго сам уживала у тој занесености, опијена лепотом природе коју ми је пружио овај величанствени залазак. Као да сам све ове године живела негде где нема природе, где нема светлости, а заправо моје мисли одвлачиле су дечије игре. Као да ни нисам била свесна тих лепота које нам природа дарује. Небо је постајало ружичасто, а затим све тамније и тамније, све док није утонуло у густ мрак. Сунце се сакрило иза највишег брега и са собом понело тај прелепи осећај који ми је на пар тренутака подарило.

Из те занесености ме је тргао одсјај Месеца који је заблистао на великој позорници пуној звезданих реквизита.Тада сам схватила да залазак Сунца уствари представља један крај, крај једног дана, а почетак нечег новог.


МОЈА ОМИЉЕНА ЖИВОТИЊА (Нађа Милошевић 5/2)

 Свака животиња је посебна и занимљива на свој начин и свако има неку своју омиљену животињу. Моја је мачка.

Сећам се када сам је добила.Једног топлог летњег јутра кренула сам ка продавници, а када сам се вратила пред вратима ме је чекало изненађење. На прагу мојих врата седела је једна мачка. Била је црно-беле боје,са крупним зеленим очима.Како сам је додирнула,увукла ми се под кожу. Испоставило се да је била јако умиљата. Погледала сам низ улицу да видим да ли је неко тражи, али како се данима нико није одазивао, одлучили смо да је задржимо. Био је то, у ствари,  мачак,па смо га назвали Милојко. Он је сада члан наше породице. Не воли баш да се игра већ се цео дан излежава. Уживам да се дружим са њим. Длака му је јако мекана и обожавам да га мазим,иако он то баш и не воли. Цео дан проведе или у спавању или у излежавању. Неки људи кажу да мачке извлаче негативну енергију и мислим да је то тачно јер увек када сам тужна он крене да се мази око мене. И,  за пар тренутака,  сва моја туга оде! Он баш воли да једе, зато је и мало буцкаст. Његова омиљена храна је месо, млеко и грануле. Од када је постао члан породице,у дворишту нисам видела ни једног гмизавца или миша. Иако воли више да лежи,по неки пут је јако брз,може час да се са једног места створи на друго. Када има жељу за игром, игра се са својом посебном играчком. Неки пут постане немиран,почне да мјауче и да гребе.

Од када је он са нама,као да смо сви срећнији.Од њега нема забавнијег створења за нас.Више је од кућног љубимца,он је члан наше породице.Увек нас чека и увек нам се радује.


МОЈА ЧУДЕСНА СПРАВА (Милан Стевановић 6-3)

У  једном коферу са тавана старе, срушене куће пронашао сам нешто чудесно и лепо. То чувам и често му се враћам. Кофер је био пун неких стварчица. Био је ту jедан стари џепни сат, два зарђала кључа, неке признанице, рачуни, а испод свега -једна кутија. Није била велика и правоугаоног је облика. Чудно је то што је цела обложена ситним шкољкама и пужићима. Касније су ми рекли да ју је прабака донела са неког путовања. Једва сам пронашао начин на који се отвара. Једна шкољка, мало већа од других, мора да се заротира да би се поклопац покренуо у десно. Он клизи врло лагано и разбуктава моју машту. Клечим на под и по ко зна који пут је отварам. Сваки пут као да ми се отвара свет тајни. Много је преграда у њој и у свакој прегради по нека стварчица.Било jе изненађење за мене када сам видео да има дупло дно! То се у почетку уопште није видело. Само мало је вирио комадић пожутелог папира уз једну страницу кутије. Кад сам повукао тај папирић,померило се цело дно за које  су били залепљени комадићи шкољки. Сећам се са колико сам само пажње то урадио. Чини ми се да сам чуо како запљускују таласи,како рибари певаjу док се меша мирис мрежа. Што више гледам шкољку, шкољка више није шкољка већ нечија радост, туга, пажња. Можда и љубав, ко зна. Нешто пише на самој шкољци, али ја не разумем та слова. Не желим ни да их знам. Остатак преграде накнадно сам истраживао. Занимљиво jе да су преграде у облику лавиринта и да је баш забавно тражити излаз из њега. А онда лагано окретање плаве шкољке улево и поклопац се затвара.                                                                                                                                                                                   

Сад је ова чудесна кутија моја. У хладним данима без сунца греје моје срце.


МОЈЕ МЕСТО ЗА МАШТАЊЕ (Милан Стевановић 6-3)

Кад ми досаде свакодневне обавезе, пожелим да променим све око себе. Тражим неко тихо и усамљено место где могу да се препустим маштању.

Понекад побегнем у тај мој свет где је све другачије. У том свету без страха идем кроз живот и сигуран сам да могу постићи све своје циљеве. Проналазим неке ситне радости које ми много значе као и ово место.Пошто имам двориште, пронашао сам један кутак и прилагодио га себи. Мало је заклоњен од радозналих погледа. Има довољно места за једну пољску столицу и један сточић. Поред сточића је један сандучић са мојим разним дрангулијама. Нашао сам га на тавану. Не знам коме је припадао. Са тог мог места пружа се диван поглед на разно дрвеће, уређен травњак и цвеће. Уживам док седим ту нарочито у пролеће кад све процвета и птице се распевају. Ја тад маштам о неким далеким пределима које човек још није истражио.

Ових дана сам посматрао своје одељење. Како ћемо изгледати и шта ћемо радити за двадесет година? Отворим онај свој сандучић и извучем један предмет. Поставим га на сточић и замишљам да ми прича о себи, одлутам у неки чудан свет. Кад су велике врућине, ту стоји сунцобран. У том свом кутку стално нешто мењам и додајем. Мама је ту засадила и једну украсну биљку. Личи на мање дрво. Дивно мирише кад процвета. На стаблу урезујем једва видљиве знаке. Само ја знам шта они значе. Имам неке своје мале тајне које ово место уме да чува. Ако зими падне доста снега,правим тунеле и свакојака чуда. “Борим се“ са замишљеним противницима. У том свом кутку знам остати баш дуго.

Можда постанем добар архитекта који гради лепе куће и тако улепшава свет. Сетићу се тада мог места за маштање које се претворило у стварност.


ПИСМО ЉУБИМЦУ (Нина Петровић 5/1)

Драга Хани,
Ово писмо теби пишем баш зато што си угинула. Желим да се подсетим неких наших лепих тренутака, а хоћу и да ти кажем како ми је кад те више нема.

Ти си била јако опасна куца. Нико није смео да уђе у двориште, плашили су те се. Била си одличан чувар наше породице и мене. Знам, много пута си ме ујела, али ја се нисам љутила. Сећам се да сам те бранила од бабе када је хтела да те бије оном огромном мотком које се и ти и ја добро сећамо, ударила је мене, а не тебе. Оштенила си се 20. априла 2018. године. Ми сада бринемо о твом сину, али мислим да му ти фалиш… Хвала ти што си га оставила да ме бар мало подсећа на тебе. Знам и ко те је отровао. Том човеку сада не желим да кажем ни ,,Добар дан!“ Једне ноћи сам силазила у приземље. Видела сам те како, окренута леђима, седиш на степеницама. Ништа ми није било чудно док ти нисам пришла. Нил, твој син, је ишао око тебе. Пена ти је излазила на уста, очи су ти биле исколачене, а реп прљав од…знаш већ чега. Почела сам јако да плачем и позвала сам стрица, а он је позвао ону ветеринарку Сандру коју си мрзела јер си мислила да ће те повредити. Она те је тада лечила. Долазила је сваки дан и морала си да примаш инјекције. Онда сам сазнала да ће те успавати. Много сам плакала и још плачем. Молила сам Бога да останеш са мном, али све је било узалуд…Данима сам те гледала како се мучиш и покушавала сам да ти помогнем. Давала сам ти воду на шприц, давала сам ти храну, али ти ниси имала снагу ни уста да отвориш. Пробала си да ходаш, али си пала, а мени се срце сламало на комаде. Дошао је дан кадфа те нисам пронашла у дворишту и поново сам плакала. Када дођем у село, одем тамо где си сахрањена и оставим ти два цветића.

Знам да си са мном иако ниси жива. И хвала ти што си ми улепшала три године живота. Волим те и никада те нећу заборавити!

Твоја Нина.


ХВАЛА, МАМА (Јана Балевић 3/2)

Много топлих речи
мелем који душу лечи ,
чува за нас на уснама.
Хвала, мама !

Кад је тешко, кад се пати,
мамин осмех наду врати ,
каже : ,, Не дај туга да те слама ˮ .
Хвала, мама !

Два нежна ока као два свица
испод дугих трепавица,
не дају да нас обузме тама.
Хвала, мама !

Свако вече пре спавања ,
да се лепше сања
успава нас са песмама.
Хвала, мама !

Пери, кувај,касни, рани …
Хајде мало стани !
Скупа ћемо, немој сама !
Дуго да нам живиш, мама !


ПИСМО КАПЕТАНА ЏОНА (Невена Костић 4-2)

(јунака песме ,,Јуначка песма ” Мике Антића)

ДрагаНевена,
Тајанствено острво,
14.12.2019.

Ево ти пишем са крајасвета,
Где се види мост дуге
Који прелази до других планета.
Опловио сам сва мора света,
Све велике плаве океане
и стигао у праву земљу чудеса,
да нађем скривено благо.

Звезда ме Даница водила кроз ноћ,
Да стигнем тамо где желим доћ.

Мапа је моја доста стара
и скоро се поцепала,
мапа ми ипак проблем није,
већи је проблем
што благо не могу наћи
јер су дани све краћи и краћи.

Зима се ближи,
Можеш ли доћи
и мало ми помоћи.

Острвце скривено
Нашао сам ја
у средТихог океана.

Мојстари, компас
је почео да се врти у круг,
Као да је луд.

Острво ово лако ћеш наћи,
Ако Даницу звезду пронађеш,
Она ће ти путпоказа ти.

Успут ћеш срести сирене чаробне,
Оне ће те довести до пећине тајне,
Од драгуља и бисера сјајне.

Ту се благо скрива,
Ја не могупроћи,
Зато те молим,
Можеш ли помоћи?

Дођи ми брзо у помоћ, Нено,
Мала моја морска сирено.

ПС: Понеси млеко
и сок од вишње овогодишње.

Капетан Џон


МАЛИ САТ (Невена Костић 4-2)

Има један мали сат,
Кода мује певац брат.
Сваког дана у седам сати
Кукурикне и гласно викне:
Будите се, децо мала,
Школа стварно није шала!


НОВОГОДИШЊЕ ЖЕЉЕ (Невена Костић 4-2)

Моја Новогодишња жеља
је пуно среће и весеља,
да дечија лица
осмеси красе,
да дечаци буду дасе!

И уз то:
За маму здравље,
За тату срећу,
За секу и мене
Од Деда Мраза пуну врећу!


ВИШЕ НИСАМ МАЛА (Нина Марковић)

Више нисам мала,
играчке,па то је шала!

Ја желим телефон нови
Да буде најбољи у школи!

Кад добро домаћи урадим,
Да саму себе наградим!


НОВОГОДИШЊЕ ЖЕЉЕ (Огњен Стајић 4-2)

Ја сам Оги, мали, плави,
и за Нову желим више ствари:
Желим да ми све донесу
И да видим пуну кесу!
Нисам џаба био добар
Желим сада све да пробам!
Деда Мразе, сада пази,
Моје жеље су на снази!
Желим сат, боје беле,
Тротинет и зеку – желе,
Лопту праву да је шутнем,
Међу пречке да је тутнем!
Ништа више,то је све
До следеће године!

Leave a Comment